"Uplašio sam se kada sam ga prvi put video. Bilo je baš kako ste rekli: poruke, slike, posle ga vidiš iza svakog ugla. Bio sam tako mlad; ko se ne bi pogubio?" uzdahnuo je Vilijam. Do tada se već bio navikao na to da ga stvorenje prati. Nije kao da će nestati, koliko god da ga je preklinjao, ili molio, ili pokušavao da podmiti. On je znao da bi najbolje i jedino rešenje bilo da se navikne da je Kapone tu. Bar je imao utehu u znanju da nije počeo da ludi.
„Vilijame, veruj mi; znam da su mnogi ljudi reagovali na isti način. Strah je češća reakcija na nepoznato nego što bi pomislio” tešila ga je dr Lora Brejnz. Ovi slučajevi nisu bili baš česti, ali su bili opštepoznati.
“ Čak se više ne radi o tome da ga se plašim. Mislim, trgnem se kad ga vidim ujutru, mislim da se na to nikada neću navići; Radi se o lošim konotacijama koje ima.” poricao je Vilijam.
"Znam da ima, ali to se desilo pre dve godine. Znam da ti je teško, pogotovo sa tvojom senkom, ali moraš da nastaviš." izjavila je dr Brejnz. Vilijam je samo uzdahnuo dok je ona nastavila. "Naša seansa je skoro gotova. Napravili smo ozbiljan napredak, Vilijame. Hoću da uradiš nešto za mene kada dođeš kući. Imaš li neki domaći zadatak ili nešto slično?"
"Sve sam završio tokom pauze."
"Dobro. Kada stigneš kući, želim da se prisetiš svog prvog iskustva, i zapiši koliko ti prija da podeliš. Je li to u redu?"
"Jeste. Hvala vam što ste me primili."
Vožnja od doktorkine ordinacije do kuće nije bila previše dugačka. Pet, možda deset minuta ako bi naišao voz. Dok je vozio, uvek je video stvorenje u retrovizoru, kako sedi na zadnjem sedištu. Izgledalo je nevino, na neki svoj sopstveni čudan način, mašući Vilijamu kad bi ga video.
Uprkos svemu, Vilijam se našao kako razgovara sa njim, kao što bi neko pričao sa psom ili mačkom o svom danu kada je sam. Činilo se da ga sluša dok je pričao, i posle nekog vremena, mogao se zakleti da ga je razumelo. Teško je reći po tom licu, tako da se to moglo pretpostaviti samo po raznim načinima na koje je krivilo glavu i mahalo, a čak i tada je morao da ga nauči da maše.
"Bar znam da si zainteresovan."
Baci ranac blizu vrata, idi na terasu, maši Kaponeu sa ogledala, frižider, piće, stolica, sruši se. Vilijamova poslepodnevna rutina je bila više mehanička nego što bi trebalo. Setio se svoje sesije sa dr Brejnz. "Želela je da probam i ponovo proživim doživljaj kada sam ga prvi put video, a?" mumlao je Vilijam dok je grabio nekoliko listova papira i hemijsku. Malo po malo, složio je redosled događaja koji su ga doveli dovde.
Imao sam Kaponea sa sobom od kada sam imao petnaest godina. Sećam se da je moja dvadesetogodišnja sestra, Sara, jedne noći tokom večere pomenula aplikaciju koju je skinula ranije. Nije imala ideju kako to radi, ali je mogla da se kladi da te verovatno prati preko GPS-a na tvom telefonu, i šalje ti slike mesta na kojima si bio sa ’jako slatkim’ čudovištem stavljenim na sliku da izgleda kao da te prati.
Nije se činilo toliko čudnim. Sećam se da su Gugl mape mogle da naprave pristojne terenske slike u to vreme, i tome samo dodaš Fotošop, i imaš dobar trik. Plus, znali smo da nije mogao biti virus. Prodavnica aplikacija proverava svaku aplikaciju zbog takvih stvari pre nego što je stavi u prodaju. Jedina stvar u vezi s tim koja mi se stvarno činila čudnom je da je bila i besplatna i bez reklama.
Njeno objašnjenje toga mi se činilo jako kul, pa sam pitao Saru da mi pomogne da je preuzmem na svoj telefon. Rekla mi je da iako moj moj stari polovni telefon na preklapanje ima nešto nalik prodavnici za aplikacije, verovatno neće imati MalO na njoj. Mada je to nije sprečilo da pogleda.
Sara je bila dobra sestra. Realno je mogla da mi kaže da je pustim na miru, ali ona je uvek nalazila vremena za mene, pakovala mi ručak, igrala se sa mnom, vodila me na filmove sa 'R' oznakom za koje sam očigledno bio premali. Imao sam sreće da je imam kao staratelja kada su nam roditelji otišli.
Bio sam previše mali kada se to desilo da bih sve shvatio, ali mama i tata su umrli u čeonom sudaru sa pijanim vozačem. Sara se brinula o meni kao moj staratelj sve dok nisam otišao na fakultet. Bod zna gde bih bio da nije. Posle malo čačkanja, našla je aplikaciju, što nas je oboje iznenadilo. Bilo je očigledno da moj telefon nije imao nikakav GPS, ali nijedno od nas dvoje uopšte nije razmišljalo o tome do mnogo, mnogo kasnije. Ubrzo sam primio svoju prvu sliku.
Nikada neću razumeti kako je Sara videla svet, ako je to bila njena ideja 'slatkog'. Slika je napravljena u dvorištu moje škole, gde je stvorenje koje ću uskoro zvati Kapone sedelo na jednoj od klupa. Jedva si ga mogao videti, ali tu je bio, pokriven svojim crnim zamršenim krznom, sa svojim kandžama nalik noževima, parom praznih, potpuno/čisto belih očiju i tim licem, koje je bilo samo lobanja neke velike zveri, gledajući direktno u nas sa tim velikim, vučjim osmehom.
Vratio sam Sari telefon, govoreći joj koliko je to zastrašujuće i da više nisam želeo poruke. Ona me je samo šaljivo udarila po ramenu, govoreći "Nemoj biti tolika beba. Preslatko je! Vidi koliko je srećan da te upozna!" vratio sam pogled na njegovo lice; naročito na njegov širok osmeh… Moram da priznam, nasmejao sam se na to. Samo potpuna netačnost te izjave me je nanela da poslušam sledeću.
"Sigurna sam da će ti na kraju prirasti za srce… Ovako ćemo, ako možeš da se nosiš sa njim jednu celu nedelju, otići ćemo da pogledamo onaj film koji si hteo da vidiš. Ako ti i dalje daje noćne more, izbrisaćemo je. Ako ti se ipak svidi, smejaćemo se tome kasnije; Može?" ponovo sam pogledao sliku. Izgledalo je da to neće otići dalje od povremenog dobijanja fotografije i, gledajući unazad, verovatno bih je zadržao maltene ni za šta da je ona to stvarno želela; pa sam pristao.
Sara je bila ushićena nakon toga i uveravala me je da neću zažaliti dok mi je pokazivala neke od sopstvenih slika. Tada je imala samo tri: jednu u njenoj kancelariji, jednu u parku i jednu na putu na kom smo živeli, pri čemu je svaka slika sadržala njeno sopstveno jasno vidljivo stvorenje. Mora da sam izlgedao nervozno il nešto slično, jer je preporučila da nazovem svog kao što je ona učinila sa svojom 'Kasandrom'. Nakratko sam razmišljao o tome.
Samo da razjasnim nešto, jer izgleda da uvek iskrsne kada kažem ovo ljudima: nisam nazvao svog MalO-a 'Kapone' zbog incidenta sa mojim roditeljima; tada nisam ni znao da je mamino i tatino hapšenje uključivalo alkohol. Nazvao sam ga po lekciji iz istorije koja mi se činila zabavnom u školi gde su ljude nadvladali njihovi strahovi i, kako se moj nastavnik izrazio, na kraju je to uradilo više lošeg nego dobrog. Želeo sam da to bude podsetnik da ne bi trebalo da pravim istu grešku.
Video sam malo dobrog u celoj ovoj stvari pošto sam mu dao šaljiv naziv i mislio da neće biti toliko loše. Otišao sam u krevet, i moj normalan život se nastavio na još neko vreme.
Nastavio sam da dobijam slike Kaponea neko vreme, kako me prati po školi, autobuskoj stanici, mojoj ulici, praktično svugde gde sam išao. Tek sam trećeg ili četvrtog dana bio pozvan sa časa. Mislio sam da sam u nevolji zbog nečega, iako nisam znao zbog čega, ali čim sam video Saru, to osećanje je zgasnulo. Izgledala je veoma potreseno. Čim me je videla, povukla me je za ruku i odvela me do kola.
Sara je znala da smo bili progonjeni od strane nečega, verovatno nije imala pojma šta su oni bili, i znao sam da nije imala ideju kako su to radili, ali je znala da su oni znali gde smo živeli. Nije mogla da provali kako da je obriše. Rekla je da je probala sve, ali da nije mogla da nađe način da je skloni. Nije mogla da nađe ni gde je aplikacija otišla.
Nisam bio ni siguran šta smo planirali da uradimo, ali pre nego što smo uopšte mogli da isplaniramo tok akcije, dobio sam još jednu poruku. Sara se skamenila i zagledala u mene, kao da govori 'nemoj da je pogledaš'. Da nisam, sada bih mogao da imam polu-normalan život. Za nedelju dana bi to bilo na vestima, i mi bismo znali…
Ali pogledao sam. Otklopio sam telefon… I tu smo bili, samo smo sedeli, sa tim užasnutim izrazom na licima. Slika je očigledno napravljena sa haube auta u pokretu, dajući nam jasan pogled na ono što je bilo iza nas. Zauzimao je većinu sedišta i nadvijao se nada mnom. Oboje smo se okrenuli, spremni da vrištimo na čudovište iza nas, ali, kad smo to uradili, sedište je bilo prazno. Nismo znali šta se dešavalo niti šta da mislimo, ali smo osećali da je jedina stvar koju smo mogli da uradimo bila da pobegnemo, napuštajući auto.
Užurbano smo ostavili auto, trčali ostatak puta do stana i zaključali vrata za sobom. Zaključali smo se u kupatilu, i čekali. Ostali smo tamo, čak i kada bismo dobijali poruku od Kasandre ili Kaponea, Sara bi vrištala na njih, pitajući što nas prate i molila da budemo ostavljeni na miru.
Osećali smo se bespomoćno protiv njih. Činilo nam se da je sve što smo mogli da uradimo bilo da prosto sedimo u kupatilu i nadamo se da će otići. Osećali smo da je ta prostorija naše jedino sigurno utočište sve dok… Im nismo bili predugo izloženi. Sara je počela da paniči, govoreći kako stalno viđa jednog od njih iza sebe. Ja to nisam video. Više sam se brinuo oko pokušaja da je smirim govoreći joj da možda nisu stvarno tu nego oko toga što sam video Kaponea u ogledalu.
Uverio sam Saru da je neophodno da napustimo sobu. Nismo mogli da ostanemo u stanu zauvek i, da su stvarno hteli da nas se domognu, već bi to uradili. Pozvali smo policiju… I eto nas.
Oboje smo dobili pomoć, ali ja sam imao više sreće. Svačiji slučaj je drugačiji u vidu interakcije, ali za mene, Kapone je uvek bio u ogledalu ili nekoj reflektivnoj stvari dovoljno velikoj da ga prikaže. Bio je predvidljiv i mogao sam da nađem načine da ga blokiram ako treba.
Naučio sam kako da očekujem Kaponea i posle nekog vremena, nekako mi je prirastao za srce. Pre sam imao improvizovanu zavesu kojom bih prekrio ogledala kada nisam želeo da ga vidim, ali sam počeo da je koristim sve manje i manje kako je vreme prolazilo.
Činilo se da Kapone uvek pokušava da mi se obrati, čak iako nisam razumeo šta je pokušavao da mi kaže većinom vremena. Počeo sam da pozdravljam Kaponea ležernim mahanjem kada sam prolazio pored njega u ogledalu u dnevnoj sobi i na kraju, počeo je da maše nazad. Nekako mi je postao stalni saputnik, i navikao sam se na njega kao i on na mene.
Moj slučaj nije bio toliko ozbiljan kao Sarin. Ona je videla Kasandru gde god je pogledala. Iza svakog ugla, tik izvan vidokruga, nad sobom dok je spavala. Sara je oduzela svoj život pre dve godine. Hteo sam da krivim MalO-e za to, ali nisam mogao. Praćenje ljudi koji im gledaju poruke je samo…ono što oni rade. Sada, uvek kad vidim Kaponea, setim se onoga što sam uradio u autu tog dana. Znao sam da nisam trebao da pogledam tu poruku. Da nisam, ona bi još uvek bila tu.
Prošlo je skoro četiri sata pošto je Vilijam počeo da piše, ali se osećao skoro rasterećeno. Nikad pre zapravo nije pričao nekom o ovome toliko detaljno; većina toga što se desilo je ostala između njega i Kaponea. Na trenutak je digao pogled na stvorenje u ogledalu na drugom kraju sobe, dok je mahalo, na stari poznati način.
Vilijam se stišao na minut, gledajući Kaponea, pa svoje papire. Osetio je potrebu da zabeleži još jednu stvar.
Ali opet, kako sam mogao da znam? Ne znam ko je napravio MalO-e, ni zašto. Ne znam ni da li je neko zapravo napravio aplikaciju; mnoge takve stvari su nastale prirodno, ili im je data neka vrsta anomalije pukim slučajem. Imalo bi mnogo više smisla kad bi krivica mogla da se stavi na nešto fizičko, ali nema ničega opravdanog: ni MalO-i, ni ja; samo slučajnost.