Ako ovo čitate, onda Vam čestitam. Jedno od nas je umrlo. Nešto je ubilo jedno od nas. Možda čudovište ili rival iz GOK-a. Ili smo se možda malo približili plamenu, poput Arona. Ne starost, naravno. Pobrinuli smo se za to, zar ne? U svakom slučaju, jednog od stare garde više nema. Možda Džejsona. Možda Agnes. Možda mene. Dođavola, bio bih iznenađen da nisam sledeći koji je umro. Uvek sam bio najlakše zamenjiv.
Napisaću Vam ovo kao da ste ljudsko biće. Biće to poslednji put da Vam neko pruža ovu uslugu, pa se nadam da ju cenite.
Ko god da ste, šta god da ste radili ranije, morali ste biti visoko rangirani kad ste uvučeni u sve ovo. Sigurno ste primetili neslaganja, nedoslednosti. Ne znam koliko Vam je već rečeno ili koliko ste sami sastavili. Suština je u sledećem: pronalasci i zadržavanja SCP objekata su iscenirani. U celoj istoriji Fondacije nikada nismo „otkrili“ SCP.
Trebao bih početi od početka. Ispričaću Vam priču.
Aron Sigel bio je fizičar koji je studirao na Cornelu 1891. godine. Bio je zaista nadarena osoba i da mu je život krenuo drugim putem, verujem da bi njegovo ime bilo zajedno sa Edisonom, Ajnštajnom i Hokingom. Dobro sam ga poznavao. Bio je, a možda je i dalje, moj brat.
Takođe je bio strastveni prirodnjak amater i uživao je u planinarenju šumom. Jednog dana, kada je posetio našu porodičnu kuću u okrugu Eseks, naišao je na šljunčanu stazu. Odlučio je da ju prati neko vreme i primetio je da se penjao uzbrdo mnogo duže nego što je trebalo. Trebalo je da ga odvede iznad obližnjih brda. Umesto toga, našao se tamo gde je započeo, bez koraka kretanja na dole.
Drugi čovek bi pretpostavio da ga čula varaju i onda bi otišao. Aron je, međutim, bio tvrdoglav čovek. Nastavio je istraživati. Otkrio je da se put ne ponaša u skladu sa euklidskom geometrijom. Kao i Sakeri pre njega, pronašao je nešto što ne odgovara prirodi pravih linija.
Proučavao ju je. Jednačine koje je izveo deo su datoteke koju ste dobili. Naposletku ćete ih naučiti napamet. U blizini je sagradio malu kolibu koja je služila kao improvizovana laboratorija. Njegovi prvi eksperimenti proizveli su ključ koji može otvoriti bilo koju bravu, koji se sada nalazi zadržan kao SCP-005.
Doveo je druge. Kao njegov brat, bio sam jedan od prvih koje je kontaktirao. Tada sam bio student medicine na Harvardu. Isprva sam mislio da je lud, ali kada mi je pokazao put, ključ, morao sam da saznam više. Bilo je i drugih sa nama, drugih prijatelja i kolega. Većina više nisu s nama, ali… Mi smo bili srž. Fondaciju smo stvorili oko sebe.
U početku se radilo samo o otkrivanju, o pronalaženju stvari koje možemo učiniti. Imali smo tako velike nade, takve planove. Hteli smo da promenimo svet. Hteli smo da ga spasimo samog od sebe. Mogli smo nahraniti gladne, beskućnicima dati domove, izlečiti bolesne i umiruće.
Tomas Karter nam je našao novac. Niko od nas nije bio siromašan, ali smo brzo potrošili svoje ušteđevine. Tomas je koristio svoje veze u Val Stritu i u Vašingtonu da nas finansira. Pokazao im je najmanje od onoga što smo mogli da uradimo i obećao je raj protiv pretnji pakla.
Agnes Peterson, verenica mog brata, bila je administrator. Nismo znali ništa o vođenju organizacije. Bili smo krdo mačaka koje su trčale tamo-amo, a ona nas je pretvorila u Fondaciju, stavljajući nas sanjare i luđake u isti jaram.
Ubrzo smo izgradili objekat. Ali i dalje smo bili tako tajanstveni. Koliko god smo želeli da sa krovova vičemo o onome što smo pronašli, plašili smo se da će nam sve biti oduzeto. Rekli smo sebi da je to samo privremeno, sve dok ne budemo bili sigurni u svoje temelje. Pokazali bismo im,naposletku. Pokazali bismo im svima.
U početku smo bili oprezni. Napravili smo male, neškodljive ili čak korisne objekte. Fontanu mladosti. Skačuću loptu. Kip iz Građanskog rata. Postali smo samopouzdaniji i počeli smo da radimo na ljudima. Betonski čovek. Volontirao je. Ili čovek sa trbušnom planetom. Samo skitnica, ali napravili smo od njega nešto posebno, zar ne?
Sve je bilo tako lako. Možda se čini apsurdnim izvući toliko stvari iz te jedne male rupe u stvarnosti, ali sve je samo teklo, jedno otkriće do drugog. Gotovo se činilo da nam nešto pomaže.
Ali onda su stvari počele da idu pomalo po zlu. Dok se igrao sa svojim jednačinama, Aron je slučajno izveo broj koji nedostaje. U svojoj laboratoriji otkrio sam da sam napravio zombi virus. Ali previše smo bili uložili u naše projekte, pa smo nastavili napred. Zatim je došla noćna mora cevi i stepenište. Znali smo da će nam trebati dodatna pomoć.
Tomas je vojsci pokazao šta smo uradili. Rekao im da smo „pronašlii“ ove stvari, otkrili ih. Izmislili smo imena poput „Prometej Laboratorija“ i „Pobune haosa“. Dali su nam sredstva, osoblje. Gradili smo i širili se vani. Ponovili smo isto u drugim zemljama. Neki su slušali, neki nisu. Dovoljno jeste. Postali smo međunarodna organizacija. Doveli smo više istraživača, mada je vrlo malo ikada sumnjalo da smo mi izvor ovih objekata koje su proučavali. Ponekad bismo organizovali da terenski tim „pronađe“ neki objekat, a ponekad bismo jednostavno samo napisali izveštaje. Stvarali smo papirologiju i bili smo nadzor. Ako smo rekli da nešto jeste, onda je tako i bilo. Još uvek je.
Bilo je problema, naravno. Džeremi i Tomas su uzeli jedan od naših eksperimenata i pobegli sa njim, stvarajući svoj smešni klub. Jedan od naših istraživača je poludeo i počeo da se klanja mašinama, bežeći sa dovoljno znanja da bude opasan. Još uvek se bavimo posledicama stvaranja ovih grupa.
Pa smo ih zadržali. Savladali smo ih. Nismo mogli da se zaustavimo, sigurno to vidite? Umesto da budemo oprezniji, postajali smo odvažniji. Isekao sam malog dečaka i pretvorio ga u Meso koje mrzi.
Bilo je razloga. Uvek je bilo razloga. Dve stotine trideset i jedan. Stvorili smo nju i njene sestre. Uzeli smo ih iz sirotišta i dogovorili ono što je usledilo. I to nije bilo slučajno. Znali smo šta radimo. Jednom je postojao razlog za to, ali proklet bio ako se sada toga mogu setiti. Niko od nas se ne seća, osim možda mog brata, ma gde god on bio.
Nastavljamo dalje. Čak i posle Avelja, posle bare krvi, posle onog prokletog gmizavca, i dalje idemo napred sa svojim radom. Šta drugo možemo učiniti? Naša jedina nada da ćemo preživeti događaje koje smo pokrenuli je da ih bolje razumemo i naučimo više o njima. Na leđima smo strašne zveri, i ako sada pokušamo da skočimo, bićemo zgaženi. Ali to nije ono što me plaši i nije ono što bi trebalo da Vas plaši. Uporište održavamo više od stotinu godina.
Stvari zbog kojih se zaista brinem su anomalije koje nismo stvorili. Ne, ispočetka sam govorio istinu. Nismo otkrili nijednu od njih. Ali neke od njih nisu naše delo. Jednostavno su… postojale, jednog dana. Bile su u zadržavanju i oduvek su bile tamo. Zar ne vidite? Više nemamo kontrolu. Nikad ju nismo ni imali.