SCP-001 je priča O5 oficira.
Dobro veče, doktore.
Ne, ne, nemojte ustajati. I da, ja sam ko mislite da sam. Ne pravimo preveliku frku oko ovoga. Vi znate moj broj, a ja znam dovoljno o vama da napravim duplikat koji ni vaša majka ne bi mogla da razlikuje od originala. Ne, to nije pretnja, samo činjenica.
Što se tiče mog posla ovde, čini se da ste naleteli na nešto iznad vašeg nivoa odobrenja. Pa, ne, naleteti nije prava reč. Iskopali? Možda. I stižete do tačke kada bi se dalje kopanje završilo nekim prilično smrtonosnim ranama od vatrenog oružja. Ovo bi bio tužan splet okolnosti, jer ste inače prilično dobar istraživač. Stoga dobijate nešto što vrlo malo ljudi u Fondaciji ikad dobije… objašnjenje.
Da, upozoreni smo kada ste prvi put počeli da istražujete o SCP-001. Svaki istraživač koji ovde radi neko vreme, počne to istraživati. Većina je zadovoljna kada otkriju anđela sa plamenim mačem; zakopan je ispod dovoljno nivoa. Ali onda ste počeli da istražujete o Fabrici, i tada sam znao da nećete stati. Dakle, evo ga, prosto i jednostavno.
Fabrika je SCP-001.
Ali to nikada neće biti zapisano. To je izbor koji sam napravio rano u stvaranju Fondacije i iza kojeg i dalje stojim. Vi istraživači ste previše radoznali. Nisam siguran šta me više plaši. Da nikada nećemo razumeti Fabriku … ili da jednog dana hoćemo. Ah, siguran sam da ste željni da saznate više.
Fabrika je izgrađena 1835. Tada je bila poznata kao Anderson Fabrika, nazvana po Džejmsu Andersonu, prilično dobrostojećem industrijalcu. Izgrađena je, pa, reći ćemo samo u Americi, i bila je najveća fabrika do tada projektovana, široka oko tri kilometra, visoka tri sprata, sa specijalnom kulom od sedam spratova pored ulazne kapije u kojoj je živeo Anderson. Dizajnirana je da bude vrhunska fabrika, sposobna da se brine o svemu, uključujući i smeštaju radnika. Ljudi bi mogli da se rode, rade, žive i umru, a da nikada ne napuste okvire Fabrike. I posao koji su obavljali, je uključivao sve, od uzgoja stoke i klanja, preko tekstila, pa do svega ostalog pod suncem.
Sada, niko ne zna da li je Džejms Anderson zapravo bio satanista. Jednako je verovatno da je sledio nekakve paganske bogove. Ono što se zna je da je bio VRLO tačan pri izgradnji svoje fabrike i u smeštanju mašinerije u njoj. Preživeli tvrde da su u pod bili urezani tajni simboli, koji su bili vidljivi tek kad bi krv potekla preko njih… Ali ipak, preživeli su tvrdili mnogo toga. Ono što je poznato je da je Anderson zarađivao na krvi i znoju, a ponekad i na delovima tela niže klase. Njegovi rukopisi ukazuju da ih je smatrao nižim od ljudi, da su postavljeni na ovu zemlju samo da bi služili njegovoj volji.
Naravno, u to vreme niko nije znao za njegove sklonosti, pa su ljudi hrlili u Fabriku. Mesto za istovremen rad i život? Naravno da su ljudi želeli unutra! Ne obazirite se na teške satnice, radne uslove, sadistične stražare i sve ostalo. Radnici fabrike bili su primorani da rade 16 sati dnevno, prestajući raditi samo u nedelju, između izlaska i zalaska sunca. Radnici nisu dobili pojedinačne sobe, već su delili sobe sa još osam ljudi, spavajući u smenama od po tri osobe. Medicinska pomoć je bila nečuvena. Ako ste bili povređeni tokom obavljanja svojih dužnosti, što je bila većina ljudi, od vas se očekivalo da nastavite da radite. Ko je bio previše povređen da radi, bio bi odvučen od strane obezbeđenja, i nikada se od njega više ništa ne bi čulo.
Četrdeset godina je Anderson Fabrika pravila svakojake stvari za ljude. Meso, odeću, oružje. Nema veze što je govedina možda mešana sa ljudskim mesom. Ne brinite što je oružje iskovano u krvi. Ne treba obraćati pažnju na to da je odeća bila obojena … pa, shvatate. Glasine su procurile, ali proizvodi su bili toliko dobri, zašto se truditi? Dok neko nije izašao.
Nikad nisam sreo hrabru dušu koja je uspela da pobegne, ali ona je uspela da se sastane sa predsednikom Grantom, a on je 1875. godine zatražio moju pomoć. U to vreme sam bio… pa, nema veze. Reći ćemo da sam bio u vojsci, otprilike, i da su moji ljudi bili isti. Sto pedeset dobrih muškaraca i nekoliko žena, koji su često dobijali poslove koji nisu trebali biti opštepoznati. Uklanjali smo neke zaostatke Konfederacije i neke od najgorih stvari koje smo pronašli dole južno. Dakle, istražili smo, nije nam se svidelo ono što smo videli i ušli smo spremni na sve.
Zapravo se ne sećam dobro noći kad se sve desilo. Većina toga se stapa u mojoj glavi. Ponekad dobijem bljeskove ljudi vezanih lancima, koji žive pored mrtvih i prokleto teško mogu reći koji je koji. Deca koja rade ispod mašina, većina mesa sa kostiju otkinuta pomoću velikih točkova i zupčanika. A ostale stvari…
Ne, dobro sam. Veoma dugo nisam razmišljao o toj noći. Obezbeđenje nije predstavljalo veliki problem. Ali onda su se pojavile Andersonove kreacije. Uzimao je povređene radnike i, pa, eksperimentisao na njima. Ljudi, ako biste ih mogli nazvati ljudima, sa više ruku, sašivenih zajedno, neki od njih kombinovanih sa životinjama, užasna čudovišta iz najgorih noćnih mora čovečanstva. Stalno su dolazili, talas za talasom ne baš živih bića. Te noći sam izgubio mnogo dobrih ljudi. A onda smo pronašli Andersonove jame za razmnožavanje, devojčice od osam godina, okovane zidovima, prisiljene da budu ništa više od-
Žao mi je. I danas, više od jednog veka kasnije, uspomena me čini veoma besnim. Kada smo konačno pronašli Andersona kako se krije u svojoj kancelariji, obesili smo ga s prozora njegovog tornja, pomoću njegove sopstvene iznutrice. Dok je umirao, nasmejao se govoreći da to nije važno, mogli bismo ga ubiti, ali njegova fabrika, ova Fabrika, bi ostala. Još se smijao 24 sata kasnije, kada smo ga konačno spustili, izvukli i raščetvorili, a zatim spalili ostatke. Sve vreme je izgovarao bogohuljenje o kojem ne volim da razmišljam.
Proveli smo nedelju dana čisteći to mesto, oslobađajući radnike, likvidirajući stvari koje smo našli u podrumima i mnogim prostorijama bez osvjetljenja. Izvukli smo korisne stvari, stavili ih u kuću blizu kapije, pokušali sve da razumemo. Nas stotinu i pedeset te večeri ušlo je u tu paklenu jamu, a izašlo je samo devedeset i troje. Na kraju te nedelje spali smo na sedamdeset i jedno.
Ali stvari koje smo našli tamo, bože. Pa, u Fondaciji ste već neko vreme, tako da Vam ne bi izgledale tako neverovatno, ali pronašli smo igračke pištolje koji pucaju prave metke. Jojo, koji bi ljuštio kožu sa koga god bi dodirnuo, čekići koji su samo funkcionisali na ljudskom mesu. Rasa kostura konja koja je trčala brže od bilo čega što smo ikada videli. Ogrtači koji su izgledali kao satkani od same noći, i koji su omogućavali pristup dimenziji koja… Skrećem sa teme. Pronašli smo alate, i čudesne i užasne. I suočili smo se sa izborom.
Okupio sam svoje najviše rangirane, pa, nazovimo ih oficire i pokušali smo da smislimo šta da radimo. Svi su imali mišljenja. Kapelan je bio pomalo poludeo. Mislio je da svi ovi objekti moraju biti čuda poslata od boga, svete mošti kojima se treba pokloniti. Maršal i njegov mali ćutljivi Dokins smatrali su da se ovde može steći bogatstvo, praveći i prodajući ove stvari onima koji bi najviše nudili. Indunac kojeg smo svi zvali Bas, zbog svog dubokog glasa, proglasio je ove stvari grozotama i izjavio da treba da lovimo i uništavamo sve koje možemo pronaći. A Smith je mislio da bismo trebali te stvari odneti predsedniku. Jedini koji nije imao mišljenje bio je starac, ali on ionako nikada nije mnogo govorio. Svađali smo se satima, danima, pokušavajući to da rešimo. Ja, mislio sam da sedimo na rudniku zlata. Ali da bismo mogli da koristimo ove stvari, ove objekte, da lovimo neke zastrašujuće stvari na koje smo naletjeli južno, druga čudovišta koja postoje na ovom svetu i da koristimo ovu fabriku za dobro, kao mesto za zadržavanje tih stvari, pronalazak načina da ih nateramo da rade za naše sunarodnike ili da bar zaštitimo naše sunarodnike od njih.
Siguran sam da možete shvatiti šta se dogodilo. Kapelan se noću iskrao sa svojim privrženicima, ponevši sa sobom nekoliko sitnica. Maršala smo izbacili kad smo ga našli… kako zloupotrebljava svoj autoritet. Obećao je da će se osvetiti i onaj mali kreten Dokins poveo je ostatak njihove grupe sa sobom, ponevši neke sočnije stvari. Bas i njegovi ljudi pokušali su da zapale celu prokletu stvar, a onda su jednostavno otišli kad nije uspelo. A Smith je otišao, da izvesti predsednika. Uspeo sam da ga nagovorim da mi obeća da će reći Grantu da je Fabrika uništena. Imao sam velike planove za to mesto.
Naravno, bilo je nekako teško ostvariti velike planove kad imate samo 12 drugih ljudi s kojima možete raditi. Ali bio je to početak.
I uspevalo je, neko vreme. Imali smo ove neverovatne igračke, a pronalaženje ljudi koji će raditi sa nama bilo je lako. Tada je nestajanje bilo jednostano, samo je bilo potrebno napustiti grad. Znali smo šta želimo, znali smo šta bismo mogli biti.
Levental nam je tražio podršku. Jednostavan izum ovde, dobro uložen novac tamo, sve je uspevalo. Vajt i Džouns su tražili… drugačiju podršku. U našem proteklom radu saznali smo neke zanimljive stvari o pojedinim ljudima. Neke tajne za koje moćni ljudi nisu želeli da se sazna. I, s našom novonastalom pozicijom pomagača pri čuvanju tajni, imali smo još ljudi koji bi tražili da se pozabavimo njihovim tajnama. Ucena je prljava reč, ali ispravna. Brajt, Argent i Luminu su počeli da vrše katalogizaciju objekata. Lajt i Brajtova supruga, medicinska sestra, postarali su se da ostanemo zdravi. Heh. Ne, samo se prisećam Lajt. Za to vreme je imala tako neobične ideje o higijeni. Briljantna žena. Čov, Flajšer i Karnof bavili su se obukom trupa. Tesla i Tamlin bili su zaduženi da smisle način iskorištavanja objekata, a da ga ne učine očiglednim.
Bili smo neverovatni. Grad koji smo izgradili oko Fabrike, a koji smo nazvali Institucija Alfa, bio je samoodrživ. Agenti, istraživači, operativci svih vrsta… ne pod tim imenima, naravno, već na tim pozicijama. Proširili smo se.
…
Žao mi je, starac sam. Znam da ne izgledam tako, ali telo laže. Um… ne pamti uvek dobro. A ponekad se izgubim u sećanjima. Stvari se pomešaju. Ali, u suštini: koristili smo Fabriku. Činilo se kao da uvek ima praznih soba za čuvanje stvari. Tada su se tako zvali, stvari. Nikakvih skipova tada, ne. Mislili smo da smo ukrotili Fabriku. To je jedan od razloga što odbijam da napustim ovaj posao. Ako išta mogu ovde da učinim, to je da podsećam ljude da NIKADA nećemo ukrotiti ove stvari. Zadržati ih, da, ali kao što smo videli sa Aveljom, ukrotiti ih? Nikad.
Posle otprilike decenije bili smo prilično organizovani. Nas 13 originalnih zvali su brojevima, a ne imenima. Znali smo kako da učinimo da stvari funkcionišu. I, ako bi stvar ili dve nestale u fabrici, pa šta? Povremeno osoblje D klase? Šta? Da, imali smo osoblje D klase tada. Morali smo imati nekoga na kome ćemo testirati stvari, Tesla i Tamlin su bili vrlo čvrsti po tom pitanju. Ali, da, ponekad bi izgubili ljude koji nisu bili važni. Adam… izvinite, dr Brajt, rado je govorio da je to Fabrika uzimala danak. Ništa se ne može dobiti a da se ne plati neka cena.
1911. je godina kada je sve pošlo po zlu. Stvari… zvali smo ih vilama. Čitava rasa stvari, koja je živela pored nas. Mogli bi izgledati isto kao Vi ili ja. Jedina očigledna razlika bila je alergija na gvožđe. Da, zato smo ih nazvali vilama. Ne, niste čuli za njih. Zašto? Jer je to jedan jedini put da je Fondacija istrebila čitavu rasu stvari. Koren i grana. I ja sam taj koji je to učinio.
Lovili smo ih već neko vreme. Naleteli smo na njih dva-tri puta, i uvek bismo pobedili. Dakle, kada nas je izvesni kraljević pitao za pomoć, naravno da smo bili nestrpljivi da im „pomognemo“. Oduvek smo voleli da imamo ljude koji nam duguju. Poslali smo tim da pomogne, pobrine se za ono što smo mislili da je lovačka družina. Sledeći put kada smo ih videli, glave su im bile na stubovima, pričvršćene za sedla stvorenja koja su vile jahale, kada su napali Fabriku.
Bilo je strašno.
Tri reči, ali prenose toliko toga. Nikad… Žao mi je, molim Vas, dajte mi trenutak. Nikad nikome nisam rekao ovaj deo. Trebali biste sebe smatrati srećnim. I, ako ikome kažete bilo šta od onoga što ću vam preneti, neću samo vas ubiti, već i sve one koji dele vašu DNK, na najgore moguće načine. Pomislićete da je Procedura 110-Montauk šetnja parkom u poređenju sa onim što ću Vam uraditi.
Izgubili smo. Stvari su došle i uništile su nas. Jahali preko naših utvrđenja, klali naše ljude, odbijali oružje kao da nije ništa. Gledao sam kako je moja trinaestorka padala, nalevo i nadesno, samo pokušavajući da zadrže Fabriku. A ja? Ja, njihov vođa, njihov prijatelj, njihova očinska figura? Kum Brajtove četvero male dece. Pouzdanik, ponekad ljubavnik, uvek ispovednik? Potrčao sam. Trčao sam kao uplašeni školarac, duboko u mračne dubine Fabrike. Lovile su me stvari, uvek samo jedan korak ispred. Mogaoh sam ih čuti iza sebe, osjetiti njihov dah na svom vratu i…
Došao sam do vrata koja nikada pre nisam video. Bronzana vrata, pokrivena nekom vrstom arapskog pisma. Nikad nisam bio nadaren za jezike, pogotovo ne za ona sranja koja muslimani koriste. Ali nije me bilo briga. Dolazili su po mene, a ja sam otvorio vrata i zaronio kroz njih. Sve unutra… bilo je drugačije. Osećao sam mir, kao da me tamo ništa nije moglo povrediti. Svetlost je bila tamnocrvena, ali se i dalje činila ispravnom. Uši su mi bile ispunjene ravnomernim bubnjanjem džinovskog otkucaja srca. A ispred mene su bili Andersonovi ostaci. Tada mi se obratilo, ali neka sam proklet ako bih mogao da vam kažem tačno šta je reklo. Ono što mi je reklo bilo je više smisao, nego precizna reč. Nudilo mi je nadu. Reklo mi je… reklo mi je da ga je hranila svaka stvar koju smo koristili iz Fabrike, bez obzira na to što smo radili s njima. Pomagali smo mu da raste. Ali, ako bi vile uzele Fabriku, uništile bi je, a mi to ne smemo dozvoliti. Ponudilo mi je… dogovor. Moglo bi da ukloni ovaj događaj. Kao da se to nikada nije dogodilo. Sve što sam trebao da mu pružim bili smo… mi.
Nisam hteo. Znao sam da je to loša ideja. Ali onda sam ih ponovo video, porodicu, prijatelje, mrtve. Mrtvi od ruku tih gadova… Pristao sam. Nasmejalo se. I još jednom sam se našao na bedemu, posmatrajući hordu vila kako se kreće uz brdo. Moja Fondacija bila je ponovo živa. U mojim rukama je bilo oružje. Neću Vas zamarati detaljima, ali poklali smo ih. I, sa ovim novim oružjem, nastavili smo da ih koljemo, gde god su živeli, gde god su se množili. Moje kolege Nadgledači doveli su u pitanje moju odluku, misleći da bismo ih par trebali poštediti, u slučaju da nam nekad ne zatrebaju… Nadglasao sam ih.
Napustili smo Fabriku. Ugasili ju. Pomerili naše stvari odatle. Promijenili smo naziv iz stvari u Specijalne procedure zadržavanja, fokusirajući se na njihovo zadržavanje, a ne na bilo šta drugo. Ostali su bili znatiželjni, ali shvatili su da imam svoje razloge. Obložio sam Fabriku daskama. Zaključao ju. Zakopao ju pod tonom ruševina, rekavši da je preopasna. Mislio sam… mislio sam da sam se izvukao. Dok nisam našao stvar na svom stolu. Jedan od starih igračka pištolja koji su pucali prave metke. I na njemu je bila etiketa Fabrike.
… S vremena na vreme sam slao ljude da vide šta bi mogla raditi. Poslednji put kad sam poslao ljude da pogledaju, tamo nije bilo ničega. Neprestano nalazimo predmete iz Fabrike. Ne mogu da zamislim koliko ih ne uspevamo nalaći. Ljude koji ih koriste i drže skrivenim. Setim se tela koje mi govori kako svaki korišteni predmet daje energiju Fabrici. Nikad ga nisam pitao 'energiju za šta?' Mislim da ne želim da znam.
Šta mu dajemo? Osoblje D klase, uglavnom. Gde ste mislili da sva ta tela odlaze? Postoji mesto. Tela se ostavljaju i nestaju. Svi misle da sam genije što sam to smislio. Ponekad… ponekad moram da ga hranim drugim stvarima. Istraživačima. Agentima. Nikad ne znaju šta ih čeka. Samo posegne i odvede ih.
Ali, na kraju, radimo više dobrog dok smo ovde. Šta god Fabrika želi, šta god da je… Ovde nam ide dobro. Moram da verujem u to.
I sad znate. Da li ste srećni? Nisam ni mislio. Zašto Vam ovo govorim? Starim, Everet. Ako umrem, neko će morati da nastavi da ga hrani. Možda ćete biti drugačiji. Možda ćete smisliti kako mu se suprotstaviti.
… Ali sumnjam.