Moramo da popričamo o pedeset petici

"Jel' mogu da pušim?"

Ovog puta recepcionistkinja sužava svoje oči prema Marion. "Ne", ona govori. "Vi— Ne, ne možete da pušite nigde u Instituciji 200. Samo zato što je administrativna zgrada ne znači da nemamo pluća. Ili zakon o radu".

Marion primećuje izluđenost na licu mlade žene. "Već sam te to pitala, zar ne?"

"Dvaput u poslednjih četvrt sata. Sigurno Vam baš treba da zapalite jednu". Iskreno je zbunjena ponovljenim pitanjem i loše skriva svoju zbunjenost.

"Misliš da je ovo kao "Memento", zar ne?", Marion nudi, dobročinski. "Misliš da nemam dugoročno pamćenje i da ako ostanem na jednom mestu predugo zaboravim zašto sam tamo".

Recepcionistkinja je tek dovoljno stara da bi se sećala tog filma. "Pa… valjda".

Marion se osmehuje sa simpatijom i odmahuje glavom. Nije u pitanju ništa tako jednostavno.

Minuti prolaze. Ona se opsesivno poigrava svojim upaljačem. Ove godine puni pedeset godina i polako sedi, dobrim delom na putu od "petit" ka "mala bakica". U torbi, telefon joj pišti jer je vreme za pilulu, ali ona mu govori da je podseti kasnije. Neznatan drhtaj je u njenim prstima, ali to nije nečvrstoća prouzrokovana starošću, to su samo redovni živci. Nervozna je jer je tu da bi se sastala sa O5-om i O5-ovi su strašni. O5-ovi nikada ne žele da te vide zbog male stvari. S njima je kraj sveta ili ništa.

Konačno, sa četrdeset minuta zakašnjenja, vrata unutrašnje kancelarije se otvaraju. Četvoro ili petoro visoko rangiranih fondacionara se prosipa, noseći laptope ili aktovke. Kao grupa, upućuju se pravo pored recepcije i napolje ka automobilima koji čekaju. Marion prepoznaje nekoliko lica— institucijski direktor Institucije 19, glavni regruter za Zapadnu Evropu. Nijedan od njih ne baca pogled u njenom pravcu.

Kada su otišli, asistent O5-8-a promalja svoju glavu kroz vrata. Ima dvadeset i nešto, mladolik je protiv sve verovatnoće, kao tinejdžer uguran u jednu od poslovnih košulja svog tate. Frizura mu je jedva po regulaciji. U jednoj ruci drži tabletni računar koji pokazuje dnevni planer njegovog šefa. Prepun je. Čovek očigledno ne spava.

"Marion? Možeš da prođeš sada".

*

Kancelarijska vrata se zatvaraju za njima sa neuobičajeno teškim mehaničkim klunk, kao da je cela stvar deo mašine ugrađene u zidove kancelarije. Dok Marion uzima pokazanu stolicu i spušta svoju torbu, asistent se okreće i radi neke zbunjujuće dodatne stvari vratima, čineći da proizvedu još čudnih zvukova. O5-ovi imaju netrivijalne zahteve za privatnost i sigurnost.

Kancelarija je prostrana, ali nekako uspeva da bude mračna uprkos prozorima u količini dva velika ćoška i belom danu napolju. Zidovi su sve same police za knjige i mračne drvene ploče; savršenog stila, ali stila iz devedesetih, malo iznošenog i još nedovoljno starog da bi ponovo postao moderan.

Kada se radi o gospodinu iza stola, pa, jedan O5 nikada ne izgleda kako ga zamišljaš.

Marion duboko udiše. "Dakle, šta je tema? Sve što sam dobila je bio poziv na sastanak, nikakav dnevni red ili predmet razgovora. Mislim, O5 kaže "skoči", ti skočiš, ali—"

Gledajući na svoju desnu stranu, ona primećuje da je asistent, bez da je išta rekao ili napravio ikakvu nepozvanu buku, odložio svoj tablet na sto, proizveo pištolj i uperio ga u njenu glavu. Marion prestaje da priča. Sedi mirno na svojoj stolici neko vreme, upijajući promenu tempa, dopuštajući da joj se brzina otkucaja srca podigne na kolibrijevu i onda ponovo počne da se izravnava.

"U redu?", ona se usuđuje. Oblizuje usne i stiska naslone za ruke, inače ostajući savršeno mirna, čekajući još jedan podsticaj. Asistentovo lice je potpuno neutralno sada, kao da sastanci prosto ovako idu. Možda i idu, za ljude ovde gore.

"Ko si ti?", O5-8 je pita.

Marion trepće. "Šta? O, Bože."

"Dopusti mi da refraziram to", O5-8 govori. "Marion Viler, četrdeset i devet godina, sa voljenim mužem i dvojicom dečaka pride. Voli kampovanje, pešačenje i ornitologiju. Dosadna majka sa savršenom, nepropusnom pozadinom i finansijama, koliko god daleko možemo da ispitamo. I imaš potpuna fondacijska odobrenja koja nikada nismo izdali, uključujući pristup listi instalacija i soba koje… neke od ovih lokacija ne postoje ili su sravnjene pre više decenija. Barem jedna nije još izgrađena, a ipak ti imaš ključ njenih prednjih vrata. To je pre nego što dođemo do tvojih kontrolnih listi SCP pristupa, koje mogu da nazovem samo "užasavajućim".

"Dakle ti si špijun i tvoji ciljevi se ne slažu sa našim i Klej je želeo da pusti Xi-3 na tebe, ali sam bio u stanju da ga odobrovoljim. Nagovorio sam ga na razgovor lice u lice. Mislio sam da postoji mala šansa da bi, ako te zaključamo u sobu otpornu na bombe i lepo zamolimo, imala dobar razum da sebe poštediš "ostatka".

Marion je odavno prestala da sluša. "Tupane jedan", ona govori sada kada konačno može da priča, "ja sam tvoj šef Antimemetike".

"Mi nemamo Antimemetičku diviziju", Klej govori.

"Da, imate. Mi imamo".

O5-8 govori: "Imamo Memetičku diviziju, Diviziju za telezadržavanje, Požarnu službu, Ops-A, Ops-B, osoblje, D-osoblje i dva tuceta drugih. Mi nemamo Antimemetičku diviziju.

"Da li imamo Ironičnu diviziju?", Marion pita. Ona okleva sa nadom. "Ne? U redu. Pa, probaj ovo: zašto misliš da bi se Antimemetička divizija pojavljivala na spisku?"

"Ovo je samo lažna priča", Klej govori O5-8-u, ne skidajući oči sa Marion. "Dobra je, ali ju je razradila unapred".

"Klej, skloni pištolj", govori O5.

Preko volje, Klej to i čini.

Marion se opušta za razlomak. "Postoje SCP-evi sa opasnim memetičkim svojstvima", ona govori. "Postoje zarazni koncepti koji zahtevaju zadržavanje baš kao bilo koja fizička pretnja. Oni ti uđu u glavu i jašu ti um da bi se domogli drugih umova. Je l' tako?"

"Tako je", O5-8 odgovara. Mogao bi da nabroji dvadesetak SCP-eva koji odgovaraju ovoj definiciji bez imalo razmišljanja.

Postoje SCP-evi sa antimemetičkim svojstvima", Marion nastavlja. " Postoje ideje koje ne mogu da se šire. Postoje entiteti i fenomeni koji uuzimaju i konzumiraju informacije, pogotovo informacije o sebi. Napraviš Polaroid fotografiju jednog, nikad se neće razviti. Napišeš opis hemijskom na papiru i predaš ga nekome— ali ispadne da je ono što si napisao u hijeroglifima i niko ne može da ih razume, čak ni ti. Možeš da gledaš direktno u jednog i on neće čak ni biti nevidljiv, ali ti i dalje nećeš poimati da je išta tu. Snovi koje ne možeš da zadržiš i tajne koje nikad ne možeš da podeliš i laži i žive zavere. To je konceptualna podkultura ideja koje gutaju druge ideje i… ponekad… segmente realnosti. Ponekad, ljude".

"Što ih čini pretnjom. Samo o tome se radi, zapravo. Antimimovi su opasni i ne razumemo ih; prema tome, deo su Problema. Odatle moja divizija. Mi možemo da se bavimo razmišljanjem postrance potrebnim da bismo se borili protiv nečega što bukvalno može da ti pojede borbeni trening".

O5-8 zuri nazad u nju na jedan dugačak trenutak. Klej se vrpolji, bez poverenja i simpatije prema priči, ali O5 izgleda otvoreniji ka konceptu.

"Navedi jedan", on govori. "Navedi jedan antimemetički SCP."

"SCP-055", Marion govori hitro.

"Nema SCP-a broj 055", Klej odvraća.

"Ponovo: Da, ima", Marion govori.

"Nema", Klej tvrdi. "SCP brojevi se ne dodeljuju u sekvenci. Postoje praznine. Taj broj nije dodeljen. Nije sujeverje, imamo dovoljno toga o čemu da brinemo bez beznačajnog numerološkog misticizma. Imamo SCP-666 i SCP-013. Ali nema SCP-a 001. I nema SCP-a 055".

"Klej", O5-8 govori, "trebalo bi da pogledaš ovo". On okreće svoj monitor tako da Klej može da vidi dokument koji je upravo povratio. Klej se savija i čita ga od vrha do dna. Zapanjen, on skroluje nazad i čita sve i drugi put.

"Ali…"

"Dokument je datiran iz 2008", O5-8 govori. "Ima sve dobre zastavice i potpise. Ima ključ i kodiran je. Stvaran je."

"Videli ste ovo ranije?", Klej ga pita.

"Nikad u životu", O5-8 govori. "Koliko mogu da se setim, barem. Na drugu stranu, ako je sadržaj verodostojan, obojica smo ga verovatno videli na desetine puta".

Klej bulji u Marion. "Ovo nije moguće".

Marion zamalo pljuje. "Za Boga miloga, Klej, koliko dugo radiš ovde?"

"Ali ako je ovaj SCP ovoliko moćan…", on otpočinje.

"Da?"

"Ko je napisao dokument?", O5 završava. "I kad smo kod toga, kako je intervju sproveden i ko je "Bartolomju Hjuz"? I najvažnije od svega, kako Vi, gospođo Viler, zadržavate znanje o ičemu od ovoga?"

"Bart Hjuz je napisao dokument. Mrtav je", Marion govori.

"Šta mu se desilo?"

"Ne želiš da znaš".

Tu je jedna vrlo duga pauza dok i O5-08 i njegov asistent reaguju na ovo. U stvari, oni prolaze kroz dugu, diskretnu sekvencu reakcija. Ogorčenost zbog naizgledne nepristojnosti; zbunjenost zbog Vilerine nepažljivosti ispred zloslutnih nadređenih; iznenađenje zbog veličine tvrdnje; čista neverica; shvatanje; i konačno, užas.

"Šta…", O5-8 pita pažljivo, "bi se desilo kada bismo znali?"

"Desilo bi se i vama", Marion govori, uravnoteženo. "…što se tiče ostatka vaših pitanja: mi to regulišemo farmaceutski. Znate da imamo amnestike klase A, za ljude koji veoma gadno moraju da zaborave stvari? Naravno da znate. Ko bi mogao da zaboravi na amnestike A klase? Pa, u Antimemetici, mi imamo drugu pilulu, za ljude kojima je potrebno da se sete stvari kojih bi se inače bilo nemoguće setiti. Mnestici, klasa W, X, Y i Z. Isti grčki koren kao kod reči "mnemonički". M se ne čita.

U njenoj torbi, telefon joj ponovo pišti.

Sa odobravajućim klimanjem glave od O5-a, Marion poseže u torbu i isključuje svoj telefon, ovaj put primajući podsticaj k znanju umesto da ga odloži. Ona vadi plastično pakovanje iz drugog džepa i istiska pilulu. Šestougaona je i zelena. Podiže je gore i zadovoljna je što vidi treptaj prepoznavanja na licu O5-8-a. Počinje da ponovo sastavlja delove slagalice.

Marion govori: "Ovo su W mnestici, najslabiji, podobni za nastavljenu upotrebu. Dve pilule na dan. Idi dole do institucijske apoteke i pitaj. Apotekar će tvrditi da se ne snabdevaju ničim sličnim: pogrešno se seća, reci mu da proveri".

O5-8 uzdiše. "I sada, ja mislim, razumem. Vidim zašto uopšte vodimo ovaj razgovor".

"Da", Marion govori istiskajući drugu pilulu i predajući mu je. "Zato što si propustio dozu. Treba da uzimaš ove, isto kao ja i svi u mom osoblju. Jedino tako možemo da radimo. Zaboravio si da uzmeš pilulu i onda si zaboravio sve informacije koje su ti pilule pomagale da zadržiš. Zaboravio si zašto si ih uzimao, ko ti ih je dao, gde da nabaviš još. Zaboravio si na mene i na celo moje odeljenje. I sada moram da te podsetim.

"I ako uzmem ovo", O5-8 govori, "zapamtiću ceo ovaj razgovor i nećemo morati da ga ponovo imamo?"

"Nadam se da ne", Marion govori.

Klej se uključuje. "Ovaj, da li bi i ja trebalo da ih uzimam?"

"Izvini, klinac", O5-8 govori. "Mora da se zna. Možda kada si i sam O5". On guta pilulu. I Marion guta svoju.

"Šta je onda SCP-055?", O5-8 pita.

"SCP-055 nije ništa", Marion priča, sada se zacelo opuštajući. "SCP-055 je, kao što je opisano u dokumentu, moćan informacioni autosuzbijač. Koliko je eksperimentacija otkrila, može biti definisan samo negativnim terminima. Možemo samo da zabeležimo šta on nije. Znamo da nije Siguran niti Euklid. Znamo da nije okrugao niti kvadratan niti zelen niti srebrn. Znamo da nije glup. I znamo da nije sam. Ali ono što znamo jeste da je slab. Slab je zato što je jedini antimemetički agens u našem posedu koji ima fizički zapis u dokumentima. Imamo papirnu evidenciju o toj stvari. Imamo procedure zadržavanja. Nije Siguran, što znači da je opasan… ali je zadržan".

O5-8 trepće. "Imate procedure? Gde?"

Marion pokazuje na svoju glavu.

"Onda koliko drugih antimimova ima? Koliko opasniji bivaju?"

"Deset za koje ja znam", Marion govori. "Statistički, verovatno barem još pet za koje ne znam. Tu ne računam antimemetičke entitete koji slobodno lutaju hodnicima, koji nisu u držanju. Upravo sada ima barem dva sa nama u ovoj sobi. Ne gledajte. Rekla sam ne gledajte! Besmisleno je!"

O5-8 impresivno uspeva da se kontroliše, držeći svoju pažnju usredsređenu na Marion. Klej ne prolazi tako dobro i brzo preleće preko cele sobe, čak proveravajući iza svojih leđa. Praveći magarca od sebe, u suštini. Ne nalazi ništa. Izgleda zbunjeno.

"Postoji nevidljivo čudovište koje me prati unaokolo i voli da mi jede sećanja", Marion objašnjava, strpljivo. "SCP-4987. Nemojte ga pretraživati, nema ga. Naučila sam da se nosim s njim. Ono je kao zahtevan ljubimac. Namerno proizvodim ukusna sećanja da ne bi pojelo nešto važno, kao što su moje lozinke ili kako se pravi kafa".

"I koji je drugi?", Klej pita.

Sa još jednim klimanjem od O5-8-a, Marion ponovo odlazi do svoje torbe. Ovog puta vadi pištolj i puca Kleju dvaput u srce.

Više preneražen nego u bolovima, Klej se strovaljuje oštro na policu za knjige iza sebe. Povlačeći glavu na drugu stranu da bi bio okrenut prema Marion, on uspeva, "Kako si— zn—"

Marion ustaje, nišani pažljivije i opet ga upucava, ovog puta u glavu.

O5-8, ponovo, impresivno izvodi posao nereagovanja. "To je Klejov pištolj", on govori neuzbuđeno. "Ukrala si ga od njega".

"Nezgodno je ukrasti teško vatreno oružje od nekoga bez da on to primeti", Marion objašnjava, vadeći municiju i pažljivo ga spuštajući. "Ali ukrasti vatreno oružje i onda ukrasti njegovo sećanje na krađu je malo lakše. Kao što sam rekla: ljubimac. Neki ljubimci su dovoljno tupavi da mogu da se dresiraju".

"Da", O5-8 govori, ravnomerno. "Toliko sam pogodio. Ali zašto?"

"Zato što je trebalo da uzimaš mnestike klase W", Marion govori. "Ne možeš da preskočiš dozu mnestika klase W. Pokušala sam. Možeš da odložiš dozu, ali ne možeš da zaboraviš osim ako te neko aktivno sprečava da je uzmeš. Ima samo jedna osoba koja bi mogla da ti se dovoljno približi da bi to uradila, a to je tvoj asistent. I sećaš se kad sam ga pitala koliko dugo ovde radi?"

"Nije odgovorio", O5-8 odgovara. "Mislio sam da je to bilo retoričko pitanje".

"On ne radi ovde", Marion govori. "On je antimim. Otkad imaš asistenta? Ti nemaš asistenta, Brente. Pogledaj ovu kancelariju. Ima jedan radni sto. Imaš recepcionistkinju napolju: ona je ta koja proverava tvoje pozive i zakazuje tvoje sastanke. Gde Klej uopšte sedi? Gde se uklapa? Ne krivi sebe. Čovek si i ove stvari su oličenje izbačenih informacija. Moraš da razmišljaš kao vanzemaljac da bi ih zaobišao.

O5-8 postavlja pitanje koje bi, na bilo kom drugom radnom mestu, bilo apsurdno. "Da li je mrtav?"

"Možda", Marion govori. "Mogu da stavim njegov leš u naš red istraživanja i videćemo šta možemo da vidimo kad ga otvorimo. Ipak, ovde postoji dvojnost. To su kao paralelni univerzumi koji dele isti prostor. Konceptualno protiv konkretnog, figurativno protiv fizičkog. Veoma je neuobičajeno da stvari prelaze preko. Ne znam šta je Klej bio, ali imao je ljudsko telo, što ga odmah čini čudnim, čak i po našim standardima. Kao i uvek, potraga za pat pozicijom se nastavlja. Obavestiću te ako se imalo približimo.

"Da li ove pilule imaju neke nuspojave?", O5-8 govori.

"Mučnina i dramatično povećan rizik od raka pankreasa", Marion odgovara. "I vrlo loši snovi".

Sledeće: Uvod u antimemetiku

Ukoliko nije drugačije navedeno, sadržaj ove stranice zaštićen je licencom Creative Commons Attribution-ShareAlike 3.0 License